Odlazak „Gospodina košarke“

IN MEMORIAM Borislav Bora Stanković (1925-2020)

Odlazak „Gospodina košarke“

pet, 20. mart 2020.


Borislav Stanković, počasni predsednik Košarkaškog saveza Srbije i počasni generalni sekretar Svetske košarkaške federacije (FIBA), preminuo je u Beogradu u 95. godini.

Ne postoje reči kojima bismo mogli da opišemo koliki je značaj legendarnog čika Bore, kako su ga zvali svi oni kojima je svetska, evropska, jugoslovenska i srpska košarka u srcu, u izgradnji ne samo "igre ispod obruča", već i jugoslovenskog i srpskog sporta u celini. Bio je uzor mnogim generacijama, njegov autoritet, profesionalizam, generalno, uticaj u svetu košarke možda bi mogao najbolje da se opiše kroz citat bivšeg predsednika FIBA Džordž Kilijana, koji ga je nazvao „Gospodinom košarke“ („Mister Basketball“).

Interesantno je da njegov prvi sport kojim se bavio nije bio između dva obruča. Prve sportske izazove video je u tenisu i stonom tenisu. Kao teniser srednjoškolac u Novom Sadu stigao je do polufinala državnog prvenstva u tom uzrastu. Prvak Srbije u stonom tenisu postao je u okupiranom Beogradu 1943. godine, da bi isti uspeh ponovio tri godine kasnije. Kako su u vreme rata loptice za stoni tenis bile jako skupe i teško su mogle da se nabave, opredelilo se za kolektivni sport i tako je pokrenut košarkaški točak istorije. Po sopstvenim rečima, za vreme okupacije prvi put video je košarku, na Tašmajdanu, kada mu je bilo 17 godina. Tada se upoznao sa ostalim pionirima ovog sporta u Srbiji i Jugoslaviji, među kojima su najznačajniji bili Nebojša Popović, Aleksandar Nikolić i Radomir Šaper. Sa njima je decenijama činio „veliku četvorku” jugoslovenske i svetske košarke.

Igrao je za prvu, ujedno i najtrofejniju generaciju Crvene zvezde (1946-1948.) i sa njom osvojio tri prvenstva, zatim za Železničar (1949-1950.) i Partizan (1950-1953.). Sa državnim timom učestvovao je na prvom svetskom prvenstvu 1950. u Buenos Ajresu, gde smo osvojili šesto mesto, kao i na Evropskom šampionatu u Moskvi 1953. Kao trener OKK Beograda (1953-1965.) osvojio je tri prvenstva, tri puta stizao do polufinala Kupa šampiona, a sa Oransodom iz Kantua (1966-1969.) postao prvi strani trener osvajač prvenstva Italije (1968.). U ekipi OKK Beograda lansirao je Radivoja Koraća kao prvu zvezdu u istoriji jugoslovenske košarke.

U KSJ došao je 1953. a zatim od 1956. do 1966, sve do odlaska u Oransodu, bio generalni sekretar. U to vreme bio je i „tehniko” u nacionalnom timu, dajući nemerljiv doprinos u razvitku reprezentacije i radu saveznog kapitena Aleksandra Nikolića.

Prelomni trenutak u njegovoj diplomatsko-sportskoj karijeri bila je ponuda prvog generalnog sekretara FIBA Vilijama Džonsa na Olimpijskim igrama u Rimu 1960, da mu bude zamenik. Kao član Komisije FIBA za evrokupove bio je jedan od petorice osnivača Kupa šampiona (danas Evroliga) 1957. godine. Na Olimpijskim igrama u Meksiko Sitiju 1968, Džons mu je poverio da vodi košarkaški turnir. Nekoliko meseci pre toga postao je italijanski prvak s Oransodom i naredne godine napustio Kantu zbog ponude da se preseli u kancelariju FIBA u Minhenu. Džons ga je doživljavao kao čoveka koji može da uspostavi mir u sportu, imajući u vidu hladni rat i činjenicu da je diplomatija bila pred velikim izazovima. Prepustio mu je kormilo na kongresu FIBA u Montrealu, za vreme Olimpijskih igara 1976.

Sa Stankovićem na poziciji prvog operativca FIBA je ušla u svoje zlatno doba, podižući ugled i u olimpijskom pokretu i među ljubiteljima košarke, privukavši pod svoj krov više od 200 država. Ujedinjenjem američke profesionalne košarke s ostatkom sveta izazvao je košarkašku revoluciju. Kada su se američki profesionalci, predvođeni Majklom Džordanom, pojavili na Olimpijskim igrama u Barseloni 1992, košarka je ušla u svoju novu eru. Ujedinjenje NBA i FIBA bio je, gledajući globalno, najveći potez u Stankovićevoj karijeri, iako su ga mnogi kritikovali zbog velikog jaza između „Drim tima” i ostalih reprezentacija. Međutim, on se držao toga da, kako je govorio - možeš da napreduješ samo ako igraš protiv boljih od sebe. Da je bio u pravu pokazalo se deset godina kasnije na Svetskom prvenstvu u Indijanapolisu, Amerikanci su doživeli tri poraza, od Argentine, Jugoslavije i Španije, i zauzeli tek šesto mesto. Iste godine, Stanković je ulogu generalnog sekretara FIBA prepustio Patriku Baumanu. Od tog trenutka bio je počasni generalni sekretar FIBA, a u Košarkaškom savezu Srbije preuzeo je ulogu počasnog predsednika.

U njegovoj eri, koja je trajala sve do pomenute 2002. godine, u košarci su se desile najznačajnije promene. Uvedena je linija za tri poena, promenjena je dimenzija terena, pređeno je sa poluvremena na četvrtine kako bi se približila NBA košarci.

Za vreme Olimpijskih igara u Seulu 1988. izabran je za člana Međunarodnog olimpijskog komiteta (MOK), na predlog tadašnjeg predsednika MOK Huana Antonija Samarana. Za vreme Evropskog prvenstva 2007, u madridskom predgrađu Alkobendasu, primljen je u FIBA „Kuću slavnih“ (danas se nalazi u Ženevi), koja je tada i otvorena. Odlikovan je desetinama domaćih i međunarodnih priznanja. Između ostalog, francuskim Ordenom Legije časti, Ordenom MOK, Nagradom „Svetski sportski lider“ Sportske akademije SAD, Oktobarskom nagradom grada Beograda…

O kakvom se košarkaškom pregaocu i vizionaru radi govori podatak da je primljen u Nejsmitovu (Džejms Nejsmit - tvorac košarke) „Kuću slavnih“ u Springfildu upravo na stoti rođendan košarke (1991.), kada mu je i na taj način odato priznanje za sve što je do tada učinio za ovaj sport.

Čika Bora je jedan od najzaslužnijih što za nas kažu da živimo u "zemlji košarke". Ne samo da je stvorio temelje jedne bogate košarkaške kuće, već je izgradio put kojim su uspešne generacije decenijama koračale ka njoj, a onda ga popločao i rasuo po njemu zlatan sjaj.

Obeležio je čitavu epohu sporta na ovim prostorima i ponosni smo što je bio naš.

Zbog svega što je učinio za nas i generacije koje dolaze, večna mu slava.

I veliko hvala!

 

BIOGRAFIJA

Ime i prezime: Borislav Stanković
Datum i godina rođenja: 9. jul 1925.
Mesto rođenja: Bihać (BiH)

Karijera u košarci kao igrač
Crvena zvezda od 1946-1948, Železničar od 1948-1950, Partizan od 1950-1953. Za reprezentaciju Jugoslavije odigrao 36 utakmica, od 1948. do 1953, zaključno sa osmim evropskim prvenstvom u Moskvi 1953. Učesnik prvog svetskog šampionata u Buenos Ajresu 1950.

Karijera u košarci kao trener
Dobio diplomu košarkaškog trenera 1948. godine u Beogradu, posle učešća na nekoliko trenerskih seminara u Jugoslaviji i inostranstvu.
OKK Beograd od 1953. do 1963. i 1965. (prvak Jugoslavije 1958, 1960, 1962. i 1965.)
Oransoda (Kantu, Italija) od 1966. do 1969. (prvak Italije 1968.)

Domaća sportska administracija
1953-1966: član Predsedništva Košarkaškog saveza Jugoslavije 1956-1966: generalni sekretar KSJ
1988-2005: član Olimpijskog komiteta Jugoslavije (počasni član Olimpijskog komiteta Srbije)
2005: počasni predsednik KSS


Međunarodna košarkaška administracija
1958: izabran za člana komisije FIBA za evrokupove
1960: na predlog generalnog sekretara FIBA Vilijama Džonsa postavljen za njegovog pomoćnika
1972: zamenik generalnog sekretara FIBA
Po ovlašćenju generalnog sekretar FIBA bio zadužen za organizaciju košarkaških turnira na Olimpijskim igrama u Meksiko Sitiju, Minhenu i Montrealu, za Svetska prvenstva za košarkašice 1971. i 1975, kao i za nekoliko evropskih šampionata 1976: postavljen za generalnog sekretara FIBA
1976-2002: odgovoran za sva zvanična FIBA takmičenja
1987: zajedno sa Američkom košarkaškom asocijacijom (NBA) organizovao prvi „otvoreni“ turnir, čiji je domaćin bio Milvoki (SAD), koji je ugostio reprezentaciju Sovjetskog Saveza i ekipu milanskog Trejsera
2002: počasni generalni sekretar FIBA

Međunarodna sportska administracija
Od 1980: član Borda poverenja Nejsmitove „Kuće slavnih“
1981-1983: član pres-komisije MOK
1982-93: generalni sekretar Udruženja letnjih olimpijskih međunarodnih federacija (ASOIF)
Od 1982: član Komisije za olimpijski pokret MOK
Od 1982: član Borda Komisije za olimpijski pokret MOK
1988-2005: član MOK
1988-92: član Koordinacione komisije za 25. letnje Olimpijske igre 1992.
1990-1994: član Komisije za pripremu 12. Kongresa MOK, u Parizu 1994. (stogodišnjica od prvog Kongresa).
1991: uvršten u Nejsmitovu „Kuću slavnih“ 1992: član Komisije za olimpijske programe MOK
1992-93: član Istražne komisije za 27. Olimpijske igre 2000
1992-96: član Koordinacione komisije za 26. Olimpijske igre 1996.
1994-96: član Studijske komisije za Stogodišnjicu olimpijskog kongresa, u Parizu, 1994.
1996: član Ženske i Sportske radne grupe
1998: član Izvršnog komiteta Mediteranskih igara
1999: član Koordinacione komisije za 28. Olimpijske igre, u Atini, 2004.
Počasni član Međunarodnog olimpijskog komiteta (MOK)

Priznanja
1974: Oktobarska nagrada grada Beograda za zasluge u sportu
1983: „Svetski sportski lider“, priznanje koje dodeljuje Američka sportska akademija za razvoj međunarodnog sporta
1983: Orden zasluga za košarku Košarkaškog saveza Venecuele
1985: Olimpijski orden, koji mu je dodelio predsednik MOK Huan Antonio Samaran
1986: Povelja za pomoć i saradnju Košarkaškog saveza Obale Slonovače
1987: Orden zasluga SR Nemačke
1991: Izabran za člana Nejsmitove „Kuće slavnih“
1996: „Nejsimtova nagrada za izuzetan doprinos“, koju dodeljuje Tipof klub iz Atlante (SAD)
1999: Nacionalni orden lava, koji dodeljuje država Senegal
2001: „Zlatni majstor“, priznanje koje dodeljuje „Forum visoke direkcije“ iz Madrida
2001: Vitez ordena Legije časti, koji dodeljuje država Francuska
2002: Orden zasluga SR Jugoslavije
2003: Zlatna plaketa Olimpijskog komiteta Srbije i Crne Gore
2006: Olimpijski orden, koji mu je dodelio predsednik MOK Žak Rog
2007: Izabran za člana FIBA „Kuće slavnih“
2010: Orden časti sa zlatnim zracima Republike Srpske
2011: „Majska nagrada“ Sportskog saveza Srbije za životno delo
2012: Specijalno priznanje Sportskog saveza Srbije
2015: FIBA nagrada za životno delo

Karijera van košarke
Diplimirao na Veterinarskom fakultetu u Beogradu
Veterinarski inspektor za kontrolu mesa u Beogradu, deset godina
2009: Srpsko veterinarsko društvo, Akademija veterinarske medicine, počasni doktor
Jezici: srpski, ruski, francuski, engleski, nemački, italijanski, španski.
Oženio se 1949. (dobio ćerku, dve unuke i dvoje praunuka).